Безвезна песма

Да будем поштен, нисам нека цвећка

много причам, понекад и слажем, она

ме гледа , па се нешто нећка, а ја више

не знам шта да јој кажем.

 

Мука ми од мене, јер знам шта хоћу,

а она гледа и ТО нешто чека, а ја бих да причам

и дању и ноћу, оно што следи може да причека.

 

Ипак, речи понестају, досаду видим на њеном лицу,

а ја другу флашу вина пијем, и већ ме баш брига за ову

ћуркицу.

 

Више ми ни лепа није, и питам себе шта радим са њом,

ма, нек се тера, наручујем вино, док она каже да мора ићи,

нема проблема, одговарам брзо,а мислим у себи “ ти ми више нећеш прићи“.

 

Остављам флашу вина до пола, ма нек се тера романтика та

одлазим негде да пијем пиво, доста је било фолирања  с њом,

ја сам овакав какав јесам, и нећу се поправљати по питању том.

 

 

Псовање

Колико год покушавао да будем фин, образован и васпитан, то ми не иде од руке! Можда зато што нисам никад ни био ништа од горе наведеног. Псовке, које су део моје, па и и наше свакодневнице, увек су, или скоро увек део, скоро сваке приче  о којој пишем. Неколицина људи који читају ово што пишем су ми замерили моје речи, које су благо речено непристојне и увредљиве за васколики пук!

Каквог ли лицемерја! О оваквој врсти лицемерја могли би се написати томови књига, али ћу у неколико реченица појаснити, шта ми највише овде смета! Оно, мало мозга којег имам никад неће открити нешто што ће нпр. бити од опште користи за човечанство, али бар неће ни направити нешто, као нпр. атомску бомбу. Тако да ми једино преостаје нека псовка, којом ћу успети, бар накратко да се најебем свима по списку који ми иду на нерве.

Није паметно псовати, а није паметно ни ћутати свакој будали која вам се накачи на живот. Који језик разуме нека битанга, него онај којим ћеш га отерати тамо одакле је изашао?! Е, сад како васпитати сопствено дете и терати га да не псује и да буде пристојно, а сами нисмо такви!?Одговор је да немам појма! Једино што не желим је да дете израсте у неку битангу, већ да колико-толико буде човек. Тешко је, али нека бар покушава! Свакоме то препоручујем! Бар ћете мало ојачати, макар за то морали да платите цену!

Ипак, и у псовци треба има ти меру! Некако ми се не допада , када ме драги пријатељи после дужег времена виде, кажу „где си ти, јебем ти матер?!“ Опсује ти матер од среће што те после ко зна колико времена видео! Шта рећи, а не заплакати! Сећам се мог професора са факултета који ми је причао да је покушао са неким лингвистом да скупи све псовке које постоје у српском народу. И да је тај задатак у почетку био занимљив, чак и инспиративан, донекле и духовит, јер су неке псовке биле врло духовите, све док није чуо најгору! А, она је гласила “ јебем ти мртво дете у колевци“! Верујте ми док ово куцам, језа ме подилази од ових речи! Па, зар нормалан мозак може да то изговори!? Наравно, после ове псовке одустао је од скупљања псовки, тако да ће тај посао, урадити неко други!

Опсовати и изговорити нешто ружно јесте неки вентил, којим избацујемо неку негативност из себе. Морам признати да у већини случајева када нешто ружно изговорим и није упућено ником конкретно, већ више за себе то изговарам! Мада ми нису биле стране и псовке упућене неком, са намером да неког увредим на најгори могући начин. Искрено, кајем се због тога! Неке људе сам повредио, а није требало. То не могу никад исправити! Стога псујте, али са мером! Јер, и ту ћеш платити! Водите рачуна да вас не убије „прејака реч“!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Песме

Опет сам почео писати песме! А, реално немам појма да их пишем! Смешне су ми! Наравно да стојим иза тога да сам као песник мртав. Скоро сам схватио да не морам престати писати  да бих био „покојник“ за поезију, можда је боље да пишем песме и тако покажем како са упорношћу једног магарца упропашћавам све оно што сам лепо написао! Хахахаха…! Пази, молим те! Испаде да сам нешто и лепо писао!

Откуд знам!? Годинама ми није падало напамет да се пишем било шта, а камоли песме! Одједанпут, после скоро 15 година, дошло ми је да опет нешто стихосклепам. И није ми никако јасно како се разликује ово што пишем, и оно што „певам“! У овим неким, не знам, причама, мојим просеравањима о свему и свачему, има доста сировости, грубости, јебем ли га шта год, док сам у песмама до те мере плачипичкаст да је то страшно!Кад пишем неки текст, изигравам мачо типа који има нејебавајући став према свему и није ми ни страна псовка, ни тешка реч, ма ништа! И да се разумемо! Не фолирам се! Када пишем, ма колико то било рогобатно, лоше написано, граматички неисправно, ипак се, ма како хаотичне, мисли преносе на папир. Тако је и са песмама.

Када их напишем, стварно из мене изађе нека емоција за коју немам појма да постоји. А, онда схватим да у мени живи један други човек, који је мало и нежнији , него што то показује. То довољно говори о мени. Наравно, по старом добром обичају, бавим се опет самим собом, и схватам да у хаосу емоција које ме које опхрвају, губим рационални приступ, који ми је ионако стран. Кад песма, ма како глупо написана, изађе из мене, будем тужан. Не могу да схватим да ми ниједна није весела, и да у њима нема среће, радости, већ само нека тешка депресеија, и несрећни животни промашаји, и недостатак храбрости, и плакање што је дошло до трагедија космичких размера у љубавном животу аутора истих, а у ствари све је обично срање, па и речи које излазе, мада их се не одричем. Моје су! И моја је емоција, ма како вама, и мени изгледала јефтино и бљутаво на моменте.

Вероватно ћу врло брзо пасти у бедак и бити разочаран оним што сам у скорије време писао и отерати поезију, тамо где јој је и место, прецизније у три лепе, и поново тај камбек  посматрати, као један велики промашај, који ће врло брзо бити архивиран и заборављен на неко неодређено време. Можда заувек, јер себе у тамо неким 60-тим не могу замислити као неког неког заљубљеног фићфирића, који рецитује и пише стихове неком бакутанеру! Али, опет ко зна?!

А, уствари коме и шта пишем?! На неком блогу прочитах и ове речи “ као да је мушкарцу потребна било каква техника, кад жена одлучи да га хоће“! Тачно! Чему писање, скидање звезда са неба. заклињања на вечну љубав и сл. Нема разлога за то! Ја ћу се још неко време занимати песмама, а после тога ћу видети  шта ћу! Можда послушам Сеја Секстона, који каже “ ко те кара, нек ти пише песме“!

Можда

Данас сам био у њеном граду, гледао

људе, бутике, кафиће, мислио о њој,

шетао улицама, испијао неко жестоко пиће.

У свакој мисли била је она, лепа, препланула

џепна Венера, која је мозак запосела цео,

ништа је из главе не може отерати, ко да ме

неко са њом клео.

А, зашто јој не приђем, не кажем нешто, кажем

да волим њено лице,и усне,и тело…?! Не, не смем,

иако бих хтео, да ме одбије или се насмеје, е то би ме

баш болело.

Нисам спреман за поразе и одбијања, нити да ме неко

жали, можда је боље мислити о њој, иако боли, колико

ми фали.

А, можда и зна колико је желим, колико ми мисли лете ка њој,

чека на корак очајног лика, заљубљеног и уплашеног, који више

није сав свој?!

 

 

Вечито пролеће

Мислим да ми нико неће доћи

јер сам успео издати сваког, неће

ме нико ни погледати, само ће проћи,

поред мене оваквог, лошег, никаквог…

Зашто је тако, можда и знам, ал коме рећи, 

да те разуме, само у ноћи, кад легнем сам, 

тражим од Бога да ме узме.

Буђења после бесаних ноћи, нису ми лепа

јер почиње дан, који сам некад волео јако,

а сад ми је сваки горак и стран.

Да ли да кривим себе ил друге, то ми је

сада небитна ствар, јер то што сам урадио 

себи и другима, биће увек непоправљив квар.

Одох негде где нисам лош,где ће ме волети

биће свако, само да не будем овако тужан,

само да не живим овако. 

А, то место ће бити лепо, у неком делу кугле земаљске, где

ће бити вечито пролеће, где су сви добри и искрени, 

и где нико не носи маске.

Колут дима…

-Идемо-рекла је

-Идемо-слегнух раменима и кренусмо ка колима.

Нисам чак ни желео да је бапнем. Само да убијам време са њом. Пријало ми је њено друштво, јер није баш била ћуркица којима сам, у то време посвећивао пажњу. Имала је шта рећи. Била је четврта година медицине.Укратко, једна паметна и одмерена цура.

Одлазак у село где су њени имали имање, за мене је било трошење времена којег сам, додуше, имао на претек! Док сам возио кола и пролазио кроз пределе ка њеној родној вукојебини, гледао сам њиве које су биле пуне засада малина, купина, шљива, кукуруза и…јагода?

-Што ови засадише толико јагода?-рекох више за себе, него што ме то уопште интересовало.

-То нису јагоде, Боро, већ кромпири!-рече и сјеба ме истог момента, јер моја маленкост је показала, да је глупа за било коју причу која има везе са пољопривредом.

Наравно да сам се ућутао као последња пизда, док се она смејала мом знању из области коју сам поменуо!

„Е, јебаћу ти нану“!-помислих у себи, док се она смејала као луда.

Стигли смо испред њене куће, која није била у завидном стању, и неуређеног дворишта које је вапило за неком косилицом.

-Видиш, овде је рођен мој тата!

-Могао је ово покосити!-рекох са намером да је изнервирам

-Он не може, јер му је лекар рекао да је то за њега пренапорно,и…!

-Добро, добро! -рекох само да бих је ућуткао.

-Где ћемо сад?!

-Јао, Боро, сетила сам се ! Можемо у онај ресторан,који се налази близу пећине!-цвркутала је без престанка.

-Хaјде !-циљ ми је био да одем из дворишта њене куће и да прекратим њену  причу.

Тај ресторан је имао неколико погодности, које су доприносиле да има увек гостију. Прво био је у забити, и до њега се могло доћи уским и лошим путем пуним рупа, а друга ствар је била та што тамо нема домета, па се нисам морао цимати, да ли ће ме тадашња девојка звати и наћи. Јер, је то уједно било место где су „поштени“ мужеви и жене, као и момци и девојке сличних (поштених) светоназора, могли комотно да се препусте крес шемама, којима су разбијали монотонију својих живота и уједно својим“правим“ партнерима набијали „рогове“! Као сваком „паћенику“, без обзира, што нисам, бар на почетку имао жељу да имам однос са њом, јавила ми се жеља да се, да се…доватимо!

Док смо се ближили ресторану, гледао сам у њене ноге! Имао сам добар поглед на њих, јер јој је само кратка тексас сукња, прекривала, бутине! Она је приметила где гледам, па са осмехом, своју сукњицу повукла надоле!

Ушли смо у ресторaн у којем су сем конобара седела два пара, за различитим столовима, и који су са зебњом гледали у нас, јер су се уплашили да их случајно не познајемо! Нисмо их познавали, а све и да јесам, не бих сигурно блебетао као нека сеоска баба, да сам их видео у „зијану“!

-Шта пијете?-упита конобар, ком је вероватно преко курца било гостију, којима је више служио као чувар који држи свећу, док су се јебавали, него као неко ко треба донесе пиће. Да је био мало духовитији, могао је у стилу Ташка Начића питати „шта пију пичке“?!. Међутим, овај сигурно није гледао Радована трећег!

-Ја бих еспресо у великој шољи, са мало шлага, и један нехлађени мали ђус!-кењала је она , док је конобар са муком сакривао бес, јер му је фаца говорила “ Ма, кога ви јебете у здрав мозак, мамицу вам вашу“! Наравно, ја сам се зацењивао од смеха, јер она, наравно, није капирала колико је лика избацила из такта својом наруџбином.

-Ја ћу дупли вињак-рекох брзо, док овом кретену од конобара, није пало напамет да нас разбије  од батина.

-Волела бих да видим ту пећину!

-Ја не бих, јер се бојим мрака и затвореног простора, зато што сам као мали заглавио у лифту у којем је нестало струје, па имам доживотне трауме-рекох, јер ми није падало напамет да се пењем 200 метара, кроз неку шуму, и неку козју стазицу.

-Дај, Боро, немој лупати и бити плашљив! Толики човек, а боји се мрака!

У том , моменту конобар је донео пиће, ја сам се дохватио чаше, јер сам схватио, да ми нема спаса и да ми улазак у пећину не гине. Платих пиће, и кренусмо ка нашем(њеном!) циљу. Ишла је испред мене, а ја онако задихан сам стајао на сваких 10 метара, да бих дошао до ваздуха! Али, имало је у том пентрању и нешто занимљиво! Њена гуза и ноге!

-Стани, да мало одморимо-рекох онако задихан.

Она се окрену и стаде. Скинух јакну са себе, и седох на њу. Она се врати пар корака и седе поред мене. Док сам хватао ваздух, пред нама је пуцао леп поглед, и тако смо ћутећи гледали пар минута у даљину. Узео сам је за руку. Није се бранила, а ја сам схавтио да је прави тренутак за акцију. Погледао сам је и пољубио. Кренуо сам да је „истражујем“! У почетку се није бранила, а ја као права, мушка свиња, сам помислио“ Готова је“, „Боро, мајсторе“, „Јебачу“…, док она наједанпут није скочила као опарена и почела да плаче!

„Е, до курца“!

Приђох јој, и ставих руку на раме.

-Извини, мало сам претерао, али немој плакати!

Како сам то изговорио, тако је почела још горе да пизди и пала ми у заграљај, док сам ја онако збуњен је тешио, немајући појма шта је изазвало њену такву реакцију. Почео сам се нервирати, јер је њен плач почео да ме излуђује!

-Па, добро, бре, реци шта ти је?!-викнух и продрмусах је за рамена

-Боро,ја сам, ја сам…?!-јецала је.

-Шта си, аман!?-почех се опет дерњати.

Одмакла је  се од мене пар корака, и обрисала сузеи нагло се окренула.

-Боро, ти си налетео на мене, баш када си требао. Најтеже дане у животу преживљавам. Или сам преживљавала. А, онда , ето тебе! Причао си, и причао, био другачији од многих људи које знам! Искрено, ја не знам јеси ли добар или лош, само знам да си другачији! Ниси се трудио да ме фасцинираш, а опет  ових месец дана,откада с тобoм проводим време, кад год те нема, видим да ми фалиш! Пријао ми је твој цинизам, пријала ми је твоја лакомисленост, твоја театралност, јер сам видела да то радиш зато што и тебе нешто мучи. Видим то.-погледа ме и насмеши се.

-Чекај…! -хтедох је прекинути, јер је почела залазити на мој терен, где нисам баш волео да се неко петља.

-Стрпи се да завршим, молим те! У праву си! Нећу о теби!-приђе ми и погледа ме и рече дрхтавим гласом:

-Боро, ја сам пре три месеца абортирала!

Стајао сам као укопан, и бленуо у њу, тражећи неку реч да изговорим. Без обзира што и нисам гајио емоције према њој, већ једну, благу симпатију, био сам шокиран и бесан.Почео сам да се знојим и пролазим руком кроз косу и трљам чело. Она је ћутала и поново гледала негде у даљину, док сам у себи псовао све по списку, њој, мени и целом свету. Што је ово причала, и који мој, баш мени?!

-Ово не зна нико, сем моје најбоље другарице, која је самном ишла код доктора. И сад ти знаш.-ухвати ме за мајицу и викну:

-Реци нешто!!! Што ћутиш?! Хтела сам према теби да будем поштена! А, сад ти се гадим, јел?!-беснела је.

-А, он, мислим, тај који…?!-замуцкивао сам.

-Зове, сада се каје, моли ме да му се вратим ! Ни ја, ни он, нисмо хтели да се ово деси, а нисмо спремни ни за дете! Не знам шта да радим!?- опет поче плакати.

-Идемо-и кренух да се спуштам ка ресторану.

Ушли смо у кола и кренули ка њеној кући. Морао сам нешто да јој кажем.

-Слушај! Добро је што си испричала. Бар ти је лакше. Не брини. Наш однос неће ништа пореметити!

Чим рекох однос, схватих да је то најглупља реч, коју сам могао у то тренутку изговорити. Који однос, какав однос?! Шта се то ја трипујем, као неки клинац?! Зар, пре сат времена, нисам хтео да је појебем?! А, пре три сата нисам хтео ништа, већ са њом да убијам време?! А, сад не знам ни шта да мислим!

Стигли смо до њене куће! Пољубила ме у образ и рекла:

-Хвала.

Залупила је врата и отрчала кући.

Ја сам одлучио да урадим оно што најбоље знам. Да се напијем. Звао сам је сутра, бар 20 пута. Није се јављала. Тако и наредних пет дана. Ни поруке ни позива од ње. Отишао сам у њено место, а њена другарица рече да је отишла у Београд!

Послах јој поруку “ Ја бих, бар рекао довиђења“. Касно увече ми је стигао одговор од ње “ Боро, овако је најбоље! Видела сам се са М.(њен момак) и видећемо како даље. Извини, надам се да те нисам повредила! Збогом!“.

Устао сам из кревета. Запалих цигарету. Направих колут дима.

„Ма, нек се јебе! И она ће нестати као овај колут дима“

Окренух моју девојку.

-Где си, мала?!

-Ево ме на Златибору, љубави.Уживам и срећна сам што не проводим време са ђубретом попут тебе. Прогледала сам откако сам се решила тебе .Док си се ти вуцарао са оном твојом „докторком“, ја сам схватила колика сам будала била. Не морам слушати о твојим прблемима са новцем, пријатељима, непријатељима, твојим паранојама, твојим кафанским дружењима, твојиим правдањима, твојим „неизлечивим“ болестима“…!Ма, Боро, јеби се!-рече и прекину везу.

У праву је. Боро, јеби се!

 

 

 

 

Заслуге

Како ово да напишем, а да не испаднем јадан и патетичан? Када год нешто у животу не иде људи крећу да постављају питање “ Чиме ли сам то заслужио“? Ову плачипичкасту реченицу себи сам постављао немали број пута. Јер, јеби га, објективно и нисам био крив за неке ствари,али, ми је кукање постала спортска дисциплина број један, када год сам био у неком срању! Не верујем да се у томе разликујем од већине човечанства, које нештедимице срља у пропаст, између осталог и због тога што не види одговор на питање које сам себи поставио! И онда…еурека!

Почеле су  да се слажу коцкице. Читав тај процес одгонетања на горе постављено питање, трајао је скоро две деценије. До одговора сам дошао због тога што сам разбио илузије о самом себи и људима уопште. Крив си, брате и тачка! Каква паламуђења о томе да си невин, ниси крив, и слично. Тога нема.Јесам ли помислио некад лоше неком?! Јесам! Јесам ли неког зајебао?! Јесам! И шта ми хоћемо?! Да пиздимо када нама то неко уради?! Прими ударац стоички и нема проблема! Међутим и овде има ,али…!

Највише кукају људи који зато имају најмање разлога и тиме себи слуте невољу! Најмање кукају они који се највише пате! Нисам открио Америку овим речима, али у принципу је тако! Ја сам знао да пиздим, када ми неко нешто ружно каже,а некмоли за нешто друго! А имао сам ту несрећу да идем на сахране, где су људи сахрањивали своју децу, и понашали се достојанственије, него ја у мојим „проблемима“,због којих ме је у тим тренуцима било срамота. Е, ту долазим до још једног, али…!

Зашто увек најебу људи који су то најмање заслужили?! На то питање немам одговор, имам само неколико „можда“. Можда зато што су добри, можда је неки њихов предак направио неко срање,можда те Бог искушава,можда, можда…!

Можда бих и ја прошао много боље да сам на време нашао одговор  на питање  „чиме ли сам ово заслужио“? А, одговор је дао неки паметнији, много паметнији лик од мене, а он гласи „Сви смо ми криви за све,…“.

А, јесмо криви, зато што нам је себичлук постао део карактера! Нема солидарности, нема љубави, само ситносопственички интерес, који нам замагљује видике. И ко је крив за то ми или можда ванземаљци!? И хоћеш да ти буде боље?! Е, ако хоћеш да ти буде боље онда“... зато треба и да страдамо сви за све“.

 

Да неко не помисли случајно да само треба умирати за неког, и на тај начин страдати. Не! Треба само мало такта, стрпљења, љубазности, зрно памети, и онда овај свет неће отићи у три лепе, па онда  онда ни себи нећемо толико често постављати питање „чиме ли сам то заслужио“?!

 

 

 

 

 

 

Прича о љубави обично угњави

Пријатељица,која ми је увек излазила у сусрет, и кад останем без пара и када треба да спавам, а немам где, уопште када ми је тешко, одлучила је као свака жена која има потребу да заблуделе синове који се налазе на странпутици, тј. који својим неуредним животом и будалаштинама које праве, доведе у ред тиме што ће ми наћи девојку која ће ме смирити и увести у токове живота који ће ми омогућити, да се приберем!

Прихватио сам, иако ме је болело уво, за ту њену фамозну другарици, која је требала да ме уведе у неку мирнију  фазу, па сам драгој пријатељици рекао;

-Миро, знаш колико ме брига за ту твоју другарицу и да ми се савршено јебе за све,па и за њу!

-Али човече, молим те, само је упознај, само то тражим!-била је упорна

Шта сам могао одговорити, него да прихватам! После толико учињених ствари према мени, најмање што сам могао урадити то је да упознам ту мученицу (а, шта би друго била кад је спала на мене!), мада ми ни најмање није стало до тога, јер што бих био лажно скроман, у то време ми ничега није мањакало,па ни жена !

Али, пошто мени онај непоменик није дао мира, тај дан када сам требао да упознам, дотичну госпођицу, налетео сам на мог друга Пеђу, са којим сам попио неколико пива, и онако поднапит га позвао да и он крене самном, јер сам знао да можемо рачунати на Мирину ракију, која је заиста била одлична!

-Ма, нема смисла брате!-рече Пеђа гласом који није одавао сигурност у то што је изговорио

-Не сери, идемо да се спрдамо!-и повукох га за рукав

Код Мире смо дошли у договорено време. Пеђи се није надала , али нас је као свака пристојна и фина особа примила, мада је њен прекорни поглед упућен мени говорио више од речи! Само што смо сели, неко је позвонио и појавила се она!

Плавуша ситније, али чврсте грађе,лепог лица у плавим уским фармеркама и црној мајици са неким идиотским натписом и срцем!

-Марија-рече

-Бора-одговори моја маленкост

-Може кафица-укључи се Мира да би разбила непријатну тишину која се створила

-И ракију-нисам се предавао у жељи да упропастим састанак који је за мене уприличен, и да се представима као кловн и пијана свиња, пред Маријом, пошто су Мира и Пеђа већ знали ко сам и какав сам. Очајна Мира је то учинила и донела пиће, док ме је Марија одмеравала погледом пуног, чуђења, можда и знатижеље. Почео сам да причам своје догодовштине, у којима сам у скоро свакој испао скот, и понео се као будала. Ракија за ракијом којом сам се наливао, рушиле су све границе и баријере пристојног понашања! За дивно чудо Пеђа је био врло пристојан, и упустио се у разговор са Миром, која је радо прихватила дружење са њим! А,ја?! А, Марија?!

Блебетао сам, лупетао, девојка је углавном ћутала и смешкала се! После попијене боце ракије, Пеђа је рекао да треба да кренемо ка студентском дому, и да је време да спавам! Прихватио сам, јер није било другог избора! Укратко речено, нити сам могао да проговорим, нити да пијем, а ни ноге ме нису служиле најбоље! Пеђа ме је некако довео до собе, и онако обучен сам заспао!

Буђење и подсећање на претходни дан су били болни! Одједном сам добио напад гриже савести. Толико ме је било срамота, да сам помишљао да се закључам у соби и наредних неколико дана не излазим нигде! То је основни проблем код мене, прво направим пиздарију, па се после ждерем због глупости које сам урадио!

Позајмио сам мобилни од цимера и окренуо Миру. Била је љута на мене, али сам као и сваки покварењак знао да ће ми опростити!

-Миро, знам да сам упрскао, и молим те дај ми број Маријиног телефона да се извиним!

-Хоћеш ли бити пристојан?!

-Наравно!-одговорио сам

Окренуо сам Марију, и одмах се јавила

-Хало!

-Бора овде, она скотина од синоћ- представих се у што бољем светлу, у случају да ме није добро упамтила

-А, ти си!-почела се смејати

-Колико пута треба да кажем извини и како могу да се искупим?-рекао сам скрушеним гласом, и сам себи личио на највећу љигу на свету

-Био си само смешан,а и мени је било непријатно, јер мрзим када ми неко тражи момка! А, ти си се само понашао онако, како се понаша неко коме је непријатно, али не може да одбије нечију молбу! Мада си се ти потрудио, да се сви осећамо, више него непријатно!-опет се насмеја

-Ма, умем ја бити бољи-уверавао сам је, мада ни сам нисам био сигуран у то што сам изговорио.

-Е, реци где да се нађемо да бар колико-толико поправим утисак

-Рекла сам ти синоћ да се враћам у Београд, знаш да тамо радим, али ти си вероватно то заборавио!-опет се насмејала

Наравно да сам заборавио! Кретен! Одједанпут ми је било жао што је боље нисам упознао, па сам је питао можемо ли бити у контакту!?

-Наравно-рекла је

У то време мобилни телефони су се тек појавили,па сам био један од многих који нису имали ту справу! Од тог момента нисам пропуштао прилику да чим неког познатог видим са мобилним телефоном у руци, пошаљем поруку Марији! Са бар 50 мобилних телефона сам слао неку поруку! Бесомучно сам куповао Хало картице, и док су се иза мене стварали редови, ја сам имао изливе нежности, према њој, коју једва да сам видео, а некмоли имао било шта ,сем СМС и, наравно дугих телефонских разговора!

Једног викенда сам свратио у моје мало место, где сам срео свог школског друга, који ме је мали милион пута за нешто зезнуо, али је у мојој глави био смештен, у категорију људи “ којима све опраштам“! Седели смо, попили неко пиће, и затражио сам његов мобилни, са којег бих Марији послао поруку! Искористио сам прилику и позвао је, па смо неколико минута причали и размењивали нежности!

Сутрадан сам је окренуо са фиксног броја, а она прилично резервисана, хладна и крута у разговору самном?! Нисам могао да издржим и упитах:

-У чему је проблем?

-Боро, твој друг је кретен, синоћ ме звао и слао поруке у којима је мени изјављивао љубав, а за тебе говорио све најгоре!

Почео сам се смејати као луд. Шта сам друго могао очекивати од мог „друга“! Он стварно није нормалан!

-Слушај, он је будала и немој обраћати пажњу на њега!-рекох док су ми сузе ишле низ образе од смеха

-Али, како можеш да се смејеш и да се дружиш се таквим човеком! -Марија се и даље чудила

-Веруј ми, он је још и добар каквих све ликова имам у окружењу! -рекох и одједанпут ми сину мисао.

-Када ћемо да се видимо?

-Кад год хоћеш дођи у Београд-одговори она као из топа

-Крећем!

Узех ранац, спаковах мало ствари, новац и правац стоп за Београд! Одмах је налетео камион којим смо после три сата труцкања Ибарском магистралом стигли у наш главни град, баш близу железничке станице! Ухватио сам бус за Миријево и поставио себи питање „Шта ја, који мој уопште тражим овде“? Не познајем је, можда ми се и не допадне, можда је …,откуд знам шта?! Е, до курца, сад ми је то пало напамет када сам већ дошао до ње?!

Изашао сам из буса и окретао сам се тражећи њу или бар неку говорницу са које бих је окренуо! Кад ето ње! Црни капутић, црне панталоне и плава коса! Боже, ови моји описи дефинитивно улазе у анале, не знам, најглупљих описа икад! Наравно, руковали смо се, пољубили у образ и кренули у стан који је делила са још две цимерке! И са њима сам се упознао! Обе су биле љубазне и понудиле ме кафом и вискијем! Прихватио сам са задовољством, њихову част и кренула је нека необавезна прича, у којој сам, веровали или не, успео да будем и фин и пристојан, просипајући неке занимљивости, које углавном знају људи који читају Политикин Забавник! У једном тренутку. Марија рече:

-Мораш нешто вечерати! Али, морам до продавнице! Хоћеш ли самном?

-Наравно!-скочих из фотеље и кренух за њом

Напољу је било пријатно мајско вече и пријао ми је излазак из стана, који је увелико био пун дуванског дима. Шетали смо и причали нешто да би разбили „зид“ између мене и ње, јер сем пар конвенционалних реченица нисмо развијали даљу комуникацију! Да није њених цимерки, вероватно бих и ја ћутао! Опет сам се по хиљадити пут питао “ Што сам дошао?“ И онда сам одлучио да прекинем агонију и непријатност, тиме што ћу да се напијем! „Браво, геније“-дивих се сам себи! То је решење за ову ситуацију! И док је она куповала храну, ја сам узео 15-так лименки пива, и то оправдао тиме да њене цимерке можда хоће да попију! Слегнула је раменима, као да јој је потпуно свеједно шта ја радим! Значи, заболе је за мене! Одлука да се напијем, је изгледа најбоље решење!

Са храном и лименкама пива сам ушао у стан! И док је Марија спремала храну, цимерке су делиле једно пиво док сам ја заваљен у фотељу кренуо са наливањем и причама о свему и свачему! После вечере оне су отишле у своје собе на спавање док сам ја остао сам са Маријом,и причао јој пијане монологе, док је она гледала на сат и повремено зевала! И док сам испијао последњу лименку пива, јутро је свањавало, а она је цинично упитала;

-Може виски?!

-Наравно-одговорих више из жеље да је нервирам,него што ми се пило

У тренутку, ми прође кроз главу да треба да идем. Скочих са фотеље , узех ранац и рекох:

-Збогом, одлазим!

Док сам се тетурао ка излазним вратима, она ме ухвати за руку и пољуби. не знам колико је то трајало, али сам дефинитивно осетио олакшање, што се то десило. „То си требао и раније да урадиш, коњу један“!

-Шта је са тобом?-упита ме док ми је прстима пролазила кроз косу

„Стварно, шта је самном?“-питао сам се и сам нагло отрежњен

-Хајде да спаваш, а сутра ћемо причати-рече и поведе ме ка соби.

Наравно, истог момента сам заспао.

Пробудио сам се око 12 сати, нигде у стану никог, само на сточићу порука „Уживај, стижем око један“! После туширања ми је било лакше и опет сам био као нов,кад ето ње!

-Ћао, мишу мој!-улете као тајфун пољуби ме и паде у загрљај

-Шта ћемо данас да радимо?-она је и даље цвркутала, док сам ја мислио да  овако изгледа једна веза, јер ја о томе нисам имао појма.

-Можемо да одемо код моје куме, она је супер!-није престајала да везе

„Е, баш ме заболе за твоју куму!“-мислим се

-Може-одговарам са лажним осмехом

Да скратим, отишли смо и код куме, и код најбоље другарице, а највише ми се допао кум њене сестре, који је радио на паркинг сервису и био љубитељ добре капљице.

Пошто смо обишли све њене пријатеље, где сам изрекламиран као нови дечко њихове љубимице, напокон смо се дошли до стана, где су нас чекале незаобилазне цимерке. Био сам преморен, а ни оне нису показивале жељу за неком причом, и врло брзо су отишле у своје собе на спавање! Само је Марија била расположена!

-Хоћемо ли на спавање?-упита ме мазним гласом

-Наравно-само сам чекао када ће ми то рећи

Она је легла пре мене и чекала да дођем. Свукао сам се и легао, и наравно нисам дуго чекао, већ сам кренуо у истраживање њеног складног тела. На сваки мој додир је одговарала уздахом, а ни ја нисам био равнодушан, тако да је прштало на све стране! Док ово куцам смејем се као луд, јер сам хтео да опишем на један еротичан начин наш однос, а завршио сам га на џиберски начин! Пази, молим те, „прштало на све стране“!Сељачина! Углавном, било нам је лепо, и то смо поновили још два пута!

Тих пар дана је пролетело брзо, и ја сам морао да се вратим у место мог студирања, јер се испитни рок приближавао, а ризиковао сам и да паднем годину! Наш растанак у Београду је био пун заклињања на вечну љубав, чак ми је и поклонила збирку љубавних песама која се звала „Заветна књига љубави“ са посветом “ Стварно те волим скроз“! Да се не лажемо и ја сам био пун излива нежности!

Али, како то бива када си млад и глуп, иако сам био заљубљен, то ме није спречило да у једном стању,благо речено, умањене урачунљивости будем „приведен“ код једне женске персоне на гајбу! Није ми сметало, и можете мислити“прштало је на све стране“! Сутрадан ми је било мука од самог себе, нисам то хтео. али…, јеби га!

Наравно, неизбежнаи вишесатни разговори су били свакодневни! После две недеље од нашег виђања Марија је дошла и све је опет било како треба! Али…!

Полако, али сигурно све су били ређи позиви, ја све нервознији (и заљубљенији!), а она све удаљенија од мене! Видим куда то све иде, али и даље живим у нади да ће то опстати! Зашто?! Па, био сам незрео и веровао да ће моја прва, права везе бити крунисана браком! Ха! Какав глупак!

Једне вечери сам се напио, окренуо Марију са говорнице, свашта јој рекао! Не знам ни сам шта сам све изговорио! Ту је био крај! Сутрадан је буђење по старом добром обичају било болно и испуњено кривњом, али сам осећао да је између нас био крај!

Ипак сам очајничким покушајем покушао спасити нашу везу или шта год је то било, а није трајало ни шест месеци! Отишао сам у Београд, звао њеног кума, коме сам као брату по чашици испричао моју муку, и наставио са њим опијање по Скадарлији, да би на крају заглавили код неког Грузијца на гајби, који је се бавио шверцом и који је ко зна којим каналима дошао и заглавио у Београду, и пили коњак! Наравно, њу сам непрестано звао, и тек трећи дан мог боравка у Београду се смиловала да се види самном! Срели смо се у градском превозу и кренула је самном на железничку станицу!

Сели смо у једну кафану и одмах је упитах;

-Мора ли овако?

-Мора-и поче плакати

Онако сјебан од неспавања и пића, нисам био спреман на расправу, а онда, вероватно да би ме утешила рече:

-Боро, ми тренутно не можемо заједно, али ако ти …!-рече, али је ја брзо сасекох

-Не тренутно, него моментално и заувек ћемо завршити!

-Али, можемо бити пријатељи, када дођеш у Београд можеш ме позвати, можемо пити кафу…?!-и даље је плакала, на шта сам ја реаговао бурно и рекао

-Какви пријатељи?! Јеботе, да ли си ти нормална, па ми смо се кресали, спавали,љубили, ти ме тобоже и даље волиш, и сад треба да будемо пријатељи и пијемо кафу?! Ма, дај не сери!-урлао сам, док су се људи за другим столовима окретали за нама.

У том моменту, најављен је воз за Пожегу, и ја сам сам кренуо да устанем, и она ме задржа, загрли и пољуби у образ! И ја сам њу пољубио и рекао да бих њу и себе ободрио;

-Не дај се и жива била!

Кренух ка возу и окренух се још једном да је видим, а она је махала, смејала се и плакала! Махнух и ја и ту био крај!

Пошто сам имао“доконих“ пара, а воз је ишао за Бар и имао вагон ресторан, тако да сам се до Пожеге наливао вињаком!Док се воз кретао брзином пужа, а ја буљио кроз прозор не одвајајаћи се од чашице, стихови Рибље Чорбе су се наметали као прави за моје расположење  „Нећу да испаднем животиња, ја не умем у двоје да трајем,ја сам ти љубавна сиротиња, узимам, а ништа не дајем“. Ипак сам ја „солунац вагон ресторана“! И наравно „признајем,признајем,признајем да сам неупотребљив“!

Пискарала

Не једном сам се запитао зашто уопште нешто пискарам, када све ово што стављам на блог, мало ко и чита?! Можда сам у почетку и мислио да неко чека само моју појаву и моје текстове, па да се одушеве и падну на дупе од мудролија које излазе из моје главе!? Сада не, наравно!

Некада сам проводио сате буљећи у монитор, без да ми на ум падне и реч којим бих почео писати, а некмоли било каква словесна реченица! Све док нисам схватио шта је циљ свега овога што радим. Када сам схватио да сва ограничења која ме красе, бар кад је у питању писање,не треба да ме спрече у деловању да мојој скромној читалачкој публици поделим…, паа, ово што радим скоро годину дана!

У суштини волим да радим нешто сам и у чему ме нико не узнемирава! А, то је ово! Нема ту неке велике памети! Без обзира што сам обично пискарало, увртим себи у главу да ако нешто не напишем одмах да ћу то заборавити! Што је најгоре то се и деси! Разлика између нас пискарала, и писаца је управо у систематичности! Прецизније, никада нисам хватао белешке, записивао мисли, сакупљао чланке, бележио разне приче,и ко зна шта још, да бих нешто озбиљно могао писати! За то треба времена, стрпљења, и чврст карактер да би човек нешто уобличио у целину! Све то мени недостаје!

Међутим, има примерака „моје“ врсте који нису свесни своје ограничености, па без имало срама и обзира, своја недела представљају!Јер,живимо у времену експанзије разних пискарала, која се не либе да оно што су ишкрабали презентују на телевизији, путем штампе и радија! Намерно не помињем интернет,јер и моја маленкост користи овај вид презентовања, на сву срећу оним малобројнима који ме читају, па себе не сврставам у оне које користе горе наведене медије! (А, у крајњем случају свака будала може путем интернета да ради и много горе ствари од писања,па се тешим да ме у том „мору“ глупости мало ко може приметити!) Проблем код тих људи огледа се у томе што не виде колико су смешни, иоле писменом човеку, на које би требали да се угледају! Уз новац, отварају се медији, и презентујете нешто што је углавном лоше, и нема никакву књижевну вредност! Такви ликови се позивају на ауторитете, пред којим би требало да се клањају, а врхунац незнања, глупости и безобразлука је кад те исте ауторитете узму да цитирају! Нпр. „У здравом телу, здрав дух, што би река Његош“! Па, јеботе колики мулац мораш бити да олимпијску крилатицу припишеш Његошу! А да не причам да се појединима причини да су Толстој и Достојевски, један човек, па их назову једним именом ТОЛСТОЈЕВСКИ! O tempora,o mores!

Далеко од тога да сам ја неки чистунац. Таман посла! Али, брате мили, бар знам , шта не знам! Глупост могу одвалити, али је нећу непрекидно понављати! Ипак, кад боље размислим ти ликови верују у вредност( глупост) свог рада! Уствари, заболе та пискарала шта било ко мисли о њиховим делима, а јебеш и писце који знају писати, кад морате укључити мозак, да би разумели шта уствари пишу , јел тако!?

Верујем да је просечан житељ Србије много интелигентнији,и да се лако не прима на књиге и будалаштине пискарала, која су буквално схватили изреку да „папир трпи све“ ! Јер, ипак наш човек има здрав разум, и у овим временима ! А, то ме подсети на причу, када су пре 50-так година у једном селу дошли глумце из позоришта да просветле културом сељаке тиме што ће им одиграти Шекспирову драму Хамлет! Цело село је гледало представу, да би после ње питали једну бабу шта мисли о истој! Њен одговор је гласио „па, ја сам све ово знала“! А, како и не би кад су многе породице имале заплет као и код Шекспира тј.освету,братоубиство,убиство…! Наравоученије,баба је разумела Шекспира, а да га није ни читала, а чисто сумњам да би било која баба данас у Србији разумела фићфириће који пишу разноразна срања и гадости због којих би се човек стидео!

И на крају , како рече мој пријатељ „та пискарала су издала више књига него што су их прочитали“. Тачно.

 

Прича која се не прича

Оженио сам се. Млад! Лепа је! Живимо већ две године заједно! И моји живе са нама! Имам и сина! А, онда…?

Тог јутра сам са оцем кренуо у лов! Зима је!  Снег пада ненормално! Чекамо вука који нам је убио два јагњета! Стали смо наспрам један другог!Размак је био око пет метара! Осећали смо да вук мора проћи између нас. Тако је и било! Међутим, вук је прошао тако брзо да сам опалио из пушке, а да га нисам ни у окрзнуо! Али, зато је отац, који је налазио преко пута мене, лежао на снегу који је био пун крви! Притрчао сам и и видео огромну крваву мрљу на његовим грудима! Почео сам кукати и плакати, проклињући и себе и дан када сам кренуо у лов!

Отрчао сам кући и онако унезверен рекао мајци и жени шта се десило. Почела је општа кукњава, а онда су дошле и комшије које кад су схватиле шта се догодило, одјуриле до места где се налазио мој убијени отац! Довукли су га на неким саоницама. Мајку, као да сад гледам како грли главу очеву и горко проклиње судбину што јој се ово десило!

А, ја?! Изгубљен сломљен покушавам доћи до пушке и себи пресудити, међутим комшије и родбина су то знали и сакрили пушку од мене! Неко је обавестио жандармерију, и онда су стигла двојица њих у униформама! Одводе ме ! Сад кукају и мајка и жена! Мени је свеједно! Убио сам и оца и самог себе! О Боже, има ли те!

Суђење је кратко трајало! Судија је имао разумевања! Нехат, несрећан сплет околности, мало дете…! Све је узео у обзир! Чак су и родбина и комшије, молили за мене! Ипак, добио сам четири године робије! У затвору сам срео свакакве људе, убојице, сецикесе, шверцере, пљачкаше, политичке осуђенике…! Имало је људи свих фела! Није ми лако било! Морао сам са њима живети, али ми је најгоре било живети са својом несрећом, која ме је и довела на робију. Жена и мајка су писале, говориле ми о малом сину, летини, стоци, ма о свему! Писма сам читао хиљаде пута и плакао покривен ћебетом у просторији коју сам делио са још 50 људи! А, онда, негде месец дана пред мој одлазак кући стиже ми писмо од жене;

Драги мој мужу, знам да долазиш кући, и колико се радујем, толико и зебем! Стално сам ти писала, те како нам је како нам је син, како твоја мајка, родбина, комшије, летина, те како су нам говеда, и још штошта! Е, па овако ћу! Син нам је здрав и леп и као што знаш има пет година, мајка је болешљива,  али на ногама, родбина и комшије су добро.Кад си отишао на ту проклету робију, имали смо десет оваца и петоро јагњади, а сад их имамо дупло, летина је одлична, када си отишао, имали смо пар крава, сада их имамо пет, када си отишао, имали смо једног сина, а сада два…! Па, ти суди!

Има да је убијем! Док ја робијам, она се курва! Бројао сам дане до изласка, и моја чврста одлука је да јој пресудим, није јењавала! После свих мојих мука, још и копиле! Мојој муци сеире, сви моји душмани! Е, па нек робијам још сто година! Курва ће платити!

Сео сам на воз, и после неколико сати угледао сам обронке мог села! Било је лепо, свега сам се сетио, детињства, девојака, купања на реци и ЊЕ, која ме издала! Док се воз приближавао станици, помислио сам на слободу која ми је фалила, свих година робије и донео одлуку да не начиним глупост, која ми се врзмала у глави месец дана , тј. од оног дана када ми је стигло писмо.

Воз улази у станицу и видим гомилу људи како стоје и чекају! Сигурно нигде не путују! Горко у себи помислих, да су сигурно дошли да виде како ћу ЊУ да убијем, јер кад сам могао убити оца, што не бих и жену, јел?! Узимам кофер и крећем ка излазним вратима! Видим мајку, ЊУ, вероватно је мој син поред њих, и нешто бело у руци, код ЊЕ! То је тај син! То је дете! Тад се нешто у мени сломило!

Стојим на станици док воз одлази, гомила људи нетремице гледа у мене. Прилазим мајци и љубим јој руку, жени дајем кофер, узимам петогодишњег сина за руку, а оно мало детенце, исто МОГ сина из њеног наручја и крећем својој кући!

Сад имам 84 године! После свега што ми се издешавало са женом сам изродио још петоро деце, три кћери и два сина! И жена је жива! Деца ко деца, отишла својим путем, поженили се и поудавали, ја сам остао да живим са ЊИМ, мојим сином, кога сам прихватио као свога! А, он мене као свог оца! Зна он све! Кад је од безобразне сеоске деце сазнао, да му ја нисам отац, дотрчао је и плакао као киша! Тада сам рекао „Ти си мој и неда тебе, твој отац никоме, све лажу душмани, ти си мој и ничији“! 

И гледа Бог! Да ми није њега и његове фамилије, ко би ме овако маторог гледао! Мој син, мој понос! Ето…!